ПЕСНИК
Песник млад
или стар
увек измисли
неку ствар.
ДАРИА ЈОВИЋ,
4. разред Допунска школа на српском језику, Шенефелд ,Немачка
Награђени радови учесника са IX Међународног Фестивала дечјег стваралаштва
„Деца у Лужници“
Прва награда
Ђаци пешаци
Живим подаље од града и понекад размишљам да би много лепше и лакше било да сам мало ближе школи. Знање стичем у једној сеоској школи у којој су сва четири разреда заједно. Од прошле године су нам се придружили и претшколци...Радује ме то, јер сада, са сестром Марицом, делим тај дуги, али нестварни пут од школе до куће и назад.
У пролећна јутра се сунчеви зраци упорно пробијају до нас кроз зелену, разапету паучину крошњи дрвећа и увелико напупелог воћа. Село се тек лагано буди, а ми раздрагани једва чекамо када ће све то дозрети и ми ћемо да осетимо сочан укус дивљих трешњи, јагода и боровница. Добро, мораћемо да причекамо још мало, али стрпљење ђака се увек исплати.
Понекад, после школе, јуримо на та, скоро тајна места, које нам је бака показала- да проверимо има ли каквих новина. Трчимо тако и скоро да и не примећујемо још помало росну ливаду, украшену разноразним, кочоперним цвећем и борбено уздигнуте главе њихових дичних заметака. Када је велика врућина ожеднимо и трчимо ка мрачној и озеленелој шуми-ту има диван, бистар извор. Кажу да сваки извор чува по једне змије, али ми је никада нисмо виделе. Пијемо воду, захватајући је са краја шакама, али пазимо да је не замутимо, а онда се одморимо у дебелој хладовини.
Настављамо пут кроз ливаду посматрајући малене и вредне пчелице како ужурбано лете ка нежној јаглици, дивљој ружи, стидљивом каћуну...Биће медна година. Понекад предухитримо ове марљиве раднике и отворимо расцветали нарцис и сишемо слатки сок. То је права уживанција.
Окружене том дивном природом, мирисима и стотинама звукова и боја-знамо да нисмо саме... У даљини као да чујемо звук косачице и трактора, али све то негде остаје по страни и не дотиче нас, јер ми, већ задихане, али чиле, идемо даље. Одлично се осећамо и као да имамо натчовечанску снагу... А, онда га угледасмо и застадосмо као укопане...На корак испред нас уплашен и уздрхтао чучао је мали зечић. Јоч корак-нагазиле би на њега. Марица направи покрет ка њему, а он се, брзином ветра, изгуби у траваи. Осетила сам малу кривицу, зато што сам, на тренутак, пожелела да је само мој. У природи му је место и ми немамо право да га узнемиравамо и присвајамо.
Није баш увек овако зелено и расцветало. Зими буду велики сметови, али тада нас родитељи воде у школу. Понекад нас прати и мој мали пас и дели са нама дуги пут до школе. Мада, мудар је он-најчешће нас веселим лавежом дочека испред дворишне капије.
Ако желите да уживате у нетакнутој природи, далеко од градске гужве-дођите у наш крај, а код нас је сваки гост добродошао. Жељно Вас очекују и сви моји другари из школе у Тубићима.
Милица Пантић IV
ОШ „Мито Игумановић“
ИО Тубићи, Косјерић
Прва награда
Да сам ја....
(затровани поток)
...Родио сам се у дубокој шуми и кренуо у свет сигурним кораком. Чистих мисли и пун себе, желео сам да пружим капи живота сваком бићу у свом царству, не слутећи шта ме чека на мом кривудавом животном путу.
Весело жуборећи, певушио сам причу малом цвету који је растао на мојој обали; смешкао се несташном зечићу док ме голицао својом њушкицом...Сунцу сам рашчешљавао прамичке док се јутро огледало у мојим очима. Не сањајући будуће невоље, пловио сам све даље и веселије.
Једног дана осетих да ме нешто гуши. какв се то необични мирис шири мојим коритом? Нестадоше лелујаве главице цветова са мојих обала, а зека, мрштењћи своју њушкицу, побеже од мене. Неки чудни, бахати гости се уселише и „дођоше дивљи, па отераше питоме“....Уместо жаба, по мом кориту ваљају се старе чизме и олупина неког фиће. Уместо латице цветова, мојим водама пливају розе, жуте и плаве најлон кесе, љигаве и прљаве.
Борио сам се против њих сваким својим таласићем. тукао сам их, гребао, избацивао на обалу, али су их та чудна људска створења доносила сваког дана све више. Ја сам био све уморнији за борбу и немоћнији против опаких људи.
Сунце више није желело да се огледа у мојим мутним очима. Мрак се надвио нада мном. Ништа више не видим, осећам тежину и нејасни бол. Борим се за дах. Ни сузе небеске нису сада успевале да сперу прљавштину са мојих обала. Сви су избегавали моје ружно лице и болесно тело. Све сам слабије кривудао, све сам тише жуборио...Само сам гласније ноћу јецао, у самоћи, саплићући се о разни отпад и бачене предмете.
Мој јецај је чуо неко ко ме познаје од малена. Неко ко се одмарао у шуми, сањарио уз мој жубор и кога сам мазио по босим ножицама. Моје болне речи и мој вапај за помоћ допрли су до његовог срца. Он поче да се бори против зла које ме је снашло.
Болест која ме је задесила, била је и његова болест. Поче ме лечити и ослобађати отрова . Борба траје и данас, јер малобројни, верни пријатељи ме лече, а они други, каменог срца, који никад нису доживели моју лепоту, и даље ме гуше и трују.
Вапим и молим да овај рат престане. Само желим да живим, да и даље поносно путујем ка свом циљу.
Добри људи, не дајте да ме несавесни убију! Пружите ми своје руке и ја ћу вам отпевати најлепшу песму.
Ти, баш ти, што шеташ мојом обалом кроз густо зеленило шуме! Погледај, послушај ме и пошаљи целом свету поруку да желим да живим. Не заборави, мој живот је и твој живот! Поклонићу ти своју бисерну кап ако ми помогнеш да се изборим против свих оних који су себични,окрутни и несавесни.
Хвала ти што си ми поклонио део свог времена да испричам своју тужну причу....
Радиша Тољић VIII
ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток
III награда
Школа – најдража кућа
Добро јутро, вољена школо! Лаку ноћ, вољена школо!
Добро јутро, поносна школо! Лаку ноћ, уморна школо!
Теби, што горда на асфалту стојиш, На штиклама полако викенд стиже
теби, што ђаке и генерације бројиш, док будућност нове генерације диже
теби посвећујем стихове и звуке.
Добар дан, вољена школо! У теби се уче прва слова, бројке и речи,
Добар дан, најлепша школо! у теби знање на све стране звечи.
Теби, што си ме пре пет лета узела за руке, Математика, српски, музика, историја,
теби, што у срцу мучиш моје муке, глобус, хербаријум,хемија,све нам прија.
теби певам, теби се смејем и теби дивим.
Увек си била велика тајна, У теби нас уче грађанском васпитању,
не зна дан шта ноћ кува, у теби нас уче безболном одрастању.
нити вече шта јутро рађа, У теби нас враћају православљу и Богу,
нити пролазник шта се у теби догађа. у теби нам проповедају љубав и слогу.
Школско звоно опомиње и плаши.
Младост поносно кроз тебе тече. А ја као ђак ове школе вредно радим,
Ко крв што свима живот значи, јер мостове среће желим да градим.
она стихове,бројке и формуле пише. Поред мостова жуте маслачке садим,
Тајне заљубљених чува и њише. СТИЧЕМ ЗНАЊЕ И ЗНАЊЕМ КОРОВ ВАДИМ.
Велики одмор нову љубав слути.
Младен Ивановић VI1
ОШ „ Цар Константин“Ниш
III награда
Да сам ја
Све земље да огрејем, Мирисом посебним, прекрасним
Сво цвеће да насмејем Све баште да наградим
То бих желела да урадим То бих желела да урадим
Да сам сунце. Да сам висибаба.
Али ја сам само девојцица,
Нисам ни сунце ни висибаба,
Све људе волим,
срећна у будућност трчим
И мислим: „Ех да сам ја...“
Катарина Горчев I
Песничка радионица
Димитровград
II награда
Да сам ја...
Да сам ја...тамо неко, Још бих тада снаге смогла
Урадила бих, знајте, све! Вратит осмех деци свој,
Мене нико не би чеко, Свима ја бих тад помогла,
Само не знам шта бих пре! Да ослушну птица пој!
Да сам ја... неко тамо, Неко само да сам ја,
Па да деци љубав вратим, Ништа исто не би било!
Сваком бићу које знамо, Што је добро, добар зна,
Бол и тугу да ускратим! Зло би се заборавило!
Да сам ја... само једно, Све би лепо било,да сам...
Да народу вратим срећу, Мада још сам шестак смели
Да нама биће људско, чедно, Ал вам кажем,док још стасам,
Тад узврати љубав већу! да све буде, кад се жели!
Да сам ја... још и ово,
Изгубљено свима што је,
Вратила бих као ново,
Да усрећи сваког своје!
Кристина Митровић VI1
OШ „Бранко Радичевић“
Вранеши, Врњачка Бања
Да сам ја..... (II награда)
Ни сама не знам да ли је у крви мојих вршњака да лете кроз неистражена пространства маште, али сам ја, уствари, једна велика сањалица. Често лебдим између два супротна света, јаве и сна, између неба и земље, где понекад и не познајем границе. Тада стварам слику о свом животу, само мени знаном свету.
Раније сам себе замишљала као добру вилу, принцезу која је била сва улепшана, налицкана и нафрћкана. Данас сам једанаестогодишња девојчица и моје мисли лутају ка неком сасвим новом циљу. Око мене се простире, не тако велика, чак веома мала земља. Та земља Србија.
Она је пуна птица, среће, љубави, бистрих порока. Један прави рај на земљи, или земља у рају. Све около одише чистотом, искреношћу и поштењем. Са свих страна људи се осмехују срећни што постоје, захваљујући свом вођи за тако диван живот. Тај вођа сам ја, Не, није важно што сам мала, ја волим природу, живот, људе. Волим и ово сунце што нас тако топло греје и што нас тако много златне светлости дарује. Волим пријатеље, волим када сам у њиховој близини, када речима утехе могу да им помогнем. Желим да будем пријатељ свима, свима који су рођени у знаку пријатељства, свима чија звезда припада и мом небу. Недам да моју земљу гази туђа нога, да је додирује непријатељска рука. Не желим да мојој земљи неко наноси таму, чемер и јад. Боли ме то, када помислим, да у мопм стварном свету владају глад, беда, подлост, лажи и непоштовања. Па ипак, ја не престајем да маштам и моје жеље ме никад не напуштају.
Још увек верујем да ће људи у мојој малој земљи једног дана схватити да живот није играчка, коју када једном поквариш или уништиш добијеш другу.
Нина Китић IV2
ОШ „ Душан Радовић“ Бор
Посебне награде
Школа ми је најмилија кућа
Сама помисао на полазак у школу у мени је будила страх. Имао сам детињство пуно игре, смеха и топлих мајчиних пољубаца. Мислио сам да ће ми школски дани одузети све то.
Пошао сам у школу и на самом уласку наишао на споменик човека чије име носи школа. Док сам узбуђен држао маму за руку учинило ми се као да ми се он осмехује. То ме је мало охрабрило, али је узбуђење остало. Ушао сам у ту зграду која је изгледала моћно. Таква је и сада. Велика, бела, чиста, моћна. Дочекала ме је учитељица у чијем сам погледу препознао поглед моје маме. Страх је нестао, а учитељица је таква и сада. Нежна, пуна љубави и разумевања, баш као моја мама.
Сада сам велики и школу доживљавам као своју кућу. Знам све њене просторије, сваки кутак. У њој се сналазим као у својој кући. Док киша лије низ њене прозоре, а ветар дува као луд, она ме чува. кад загрми ту је смех мојих другара и ја заборавим на страх. Учим, певам, свирам, играм се, дружим се, растем и осећам се важним.
Сада, када сам упознао многе тајне школе, добио сам још једну маму и научио пуно тога, када поносно могу да кажем: „Школа ми је најмилија кућа“!
Немања Влашковић III3
ОШ „Ђура Јакшић“ Крагујевац
Ђаци пешаци
Пео се ситним корацима вијугавим путем, по испуцаном и прилично лошем друму. пажљиво је избегавао рупе и блато, и само је залазеће сунце било ту да му прави друштво. Дечак поцепаних и прашњавих ципела, ћутке је бежао од ноћи. Ветар га је гурао, враћао назад, као да му је бранио да настави пут. Ломио је гране старог дрвећа и настављао да их котрља по падинама. Разбацивао је трошно, крто, помало шупље гране. Снажно је шибао разваљене тарабе. Годинама неодржаване и неподмазиване дрвене капије су шкрипале. Звучало је као да жена јеца и тражи помоћ. Услед снажног налета ветра, разбило се стакло једног напуштеног прозора. Ноћ се ближила, језива и страшна. Могла се чути још покоја залутала птичурина која је летела укруг, као да тражи плен. Лупала је крилима и кричала гласно. Изненада се појави матори кер, који својим лавежом отера. Уствари, то није био лавеж, више неко мукло АВ које се једва измакло из чељусти. Мого се приметити да је то већ болесна животиња, оронула, без неге и власника.
Све је то дечак, упорни ђак пешак, осмотрио и ослушнуо, настављајући да гази уморним корацима.
Само су ретка светла чкиљила, горе у брдима. До тамо би требало око сат времена хода, ако не и више, а успут немаш код кога да свратиш, са ким реч да размениш, добро вече да назовеш и од ветра да се склониш...
Крај је био напуштен и осиромашен. Куће су се истрошиле, имања су зарасла, села остарела....У њима се све посушило, истањило, накривило...
Постојали су сенка малог пешака, матори кер и ветар – ретки знаци живота, који још увек не напуштају село на Власинској висоравни.
Александра Биочанин VIII2
ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток
Школа ми је најмилија кућа
Тата ме страшно данима мучи: У мојој школи стичеш знања
„Нема играња, у собу и учи“! на најлакши начин – кроз зезање
Мама исто тако данима гњави: смех, љубав, срећа, шта нам више треба
„Учи да постанеш човек прави.“ научимо много и срећни смо до неба
И бака помало на њих личи: Учитељ ме хвали и кад не знам нешто
„Учи, синко, да се бака дичи“! кад могу ја се и извучем вешто.
А деди је стало да се ђачки владам Школско звоно увек ми више ни мање
и градиво од свих најбоље да савладам. четрдесет и пет ћути (то је поштовање)!
И како човек да не пошизи Зато ми је школа најмилија кућа!
кад је цела фамилија у васпитној кризи. О томе нек размисли моја фамилија
Дође ми тако, кад постане вруће Свако ме од њих, знам,много воли
да једноставно збришем од куће. али промените мало ставове о школи.
Појма немају како се учи
и да се кроз игу најлакше научи.
Деца не воле школе где се мучиш
у којима само бубаш и учиш.
П.С.
И Добрици је у свитање румених сванућа
Школа била најмилија кућа,
а, Ршуму је она лечила самоћу
и жалио је, к , о ја, што не ради ноћу.
Александар Пејчић IV1
Написаћу песму
Написаћу писмо великом писцу
написаћу и песму
о великом репатом лисцу,
бићу умиљата ко мале маце
у тамницу после нека ме баце,
написаћу храбру песму
ко хајдук жедан кад опседа чесму.
У себи осећам песника зов
мад не знам који је то правац и ков
вероватно ћу измислити неки нов.
У мени гори велика жеља
ко нит када испреда преља сред посела
само ми је лепше украшена кудеља.
Пловићу на облаку паперјастом ако треба
све до плавог неба.
Набавићу барку и праву лађу
савладаћу буру, јер желим у Љуберађу.
Зову ме поетска раскршћа,
храбро и напред, макар по бури,
у лађи желим да се потски опробам у Љуберађи.
Анастасија Коцић V2
ОШ „Стефан Немања“ Ниш
Нема коментара:
Постави коментар