Награђени радови ученика

ПЕСНИК

Песник млад

или стар

увек измисли

неку ствар.

ДАРИА ЈОВИЋ,

4. разред Допунска школа на српском језику, Шенефелд ,Немачка

Награђени радови учесника са IX Међународног Фестивала дечјег стваралаштва

„Деца у Лужници“

Прва награда

Ђаци пешаци

Живим подаље од града и понекад размишљам да би много лепше и лакше било да сам мало ближе школи. Знање стичем у једној сеоској школи у којој су сва четири разреда заједно. Од прошле године су нам се придружили и претшколци...Радује ме то, јер сада, са сестром Марицом, делим тај дуги, али нестварни пут од школе до куће и назад.

У пролећна јутра се сунчеви зраци упорно пробијају до нас кроз зелену, разапету паучину крошњи дрвећа и увелико напупелог воћа. Село се тек лагано буди, а ми раздрагани једва чекамо када ће све то дозрети и ми ћемо да осетимо сочан укус дивљих трешњи, јагода и боровница. Добро, мораћемо да причекамо још мало, али стрпљење ђака се увек исплати.

Понекад, после школе, јуримо на та, скоро тајна места, које нам је бака показала- да проверимо има ли каквих новина. Трчимо тако и скоро да и не примећујемо још помало росну ливаду, украшену разноразним, кочоперним цвећем и борбено уздигнуте главе њихових дичних заметака. Када је велика врућина ожеднимо и трчимо ка мрачној и озеленелој шуми-ту има диван, бистар извор. Кажу да сваки извор чува по једне змије, али ми је никада нисмо виделе. Пијемо воду, захватајући је са краја шакама, али пазимо да је не замутимо, а онда се одморимо у дебелој хладовини.

Настављамо пут кроз ливаду посматрајући малене и вредне пчелице како ужурбано лете ка нежној јаглици, дивљој ружи, стидљивом каћуну...Биће медна година. Понекад предухитримо ове марљиве раднике и отворимо расцветали нарцис и сишемо слатки сок. То је права уживанција.

Окружене том дивном природом, мирисима и стотинама звукова и боја-знамо да нисмо саме... У даљини као да чујемо звук косачице и трактора, али све то негде остаје по страни и не дотиче нас, јер ми, већ задихане, али чиле, идемо даље. Одлично се осећамо и као да имамо натчовечанску снагу... А, онда га угледасмо и застадосмо као укопане...На корак испред нас уплашен и уздрхтао чучао је мали зечић. Јоч корак-нагазиле би на њега. Марица направи покрет ка њему, а он се, брзином ветра, изгуби у траваи. Осетила сам малу кривицу, зато што сам, на тренутак, пожелела да је само мој. У природи му је место и ми немамо право да га узнемиравамо и присвајамо.

Није баш увек овако зелено и расцветало. Зими буду велики сметови, али тада нас родитељи воде у школу. Понекад нас прати и мој мали пас и дели са нама дуги пут до школе. Мада, мудар је он-најчешће нас веселим лавежом дочека испред дворишне капије.

Ако желите да уживате у нетакнутој природи, далеко од градске гужве-дођите у наш крај, а код нас је сваки гост добродошао. Жељно Вас очекују и сви моји другари из школе у Тубићима.

Милица Пантић IV

ОШ „Мито Игумановић“

ИО Тубићи, Косјерић

Прва награда

Да сам ја....

(затровани поток)

...Родио сам се у дубокој шуми и кренуо у свет сигурним кораком. Чистих мисли и пун себе, желео сам да пружим капи живота сваком бићу у свом царству, не слутећи шта ме чека на мом кривудавом животном путу.

Весело жуборећи, певушио сам причу малом цвету који је растао на мојој обали; смешкао се несташном зечићу док ме голицао својом њушкицом...Сунцу сам рашчешљавао прамичке док се јутро огледало у мојим очима. Не сањајући будуће невоље, пловио сам све даље и веселије.

Једног дана осетих да ме нешто гуши. какв се то необични мирис шири мојим коритом? Нестадоше лелујаве главице цветова са мојих обала, а зека, мрштењћи своју њушкицу, побеже од мене. Неки чудни, бахати гости се уселише и „дођоше дивљи, па отераше питоме“....Уместо жаба, по мом кориту ваљају се старе чизме и олупина неког фиће. Уместо латице цветова, мојим водама пливају розе, жуте и плаве најлон кесе, љигаве и прљаве.

Борио сам се против њих сваким својим таласићем. тукао сам их, гребао, избацивао на обалу, али су их та чудна људска створења доносила сваког дана све више. Ја сам био све уморнији за борбу и немоћнији против опаких људи.

Сунце више није желело да се огледа у мојим мутним очима. Мрак се надвио нада мном. Ништа више не видим, осећам тежину и нејасни бол. Борим се за дах. Ни сузе небеске нису сада успевале да сперу прљавштину са мојих обала. Сви су избегавали моје ружно лице и болесно тело. Све сам слабије кривудао, све сам тише жуборио...Само сам гласније ноћу јецао, у самоћи, саплићући се о разни отпад и бачене предмете.

Мој јецај је чуо неко ко ме познаје од малена. Неко ко се одмарао у шуми, сањарио уз мој жубор и кога сам мазио по босим ножицама. Моје болне речи и мој вапај за помоћ допрли су до његовог срца. Он поче да се бори против зла које ме је снашло.

Болест која ме је задесила, била је и његова болест. Поче ме лечити и ослобађати отрова . Борба траје и данас, јер малобројни, верни пријатељи ме лече, а они други, каменог срца, који никад нису доживели моју лепоту, и даље ме гуше и трују.

Вапим и молим да овај рат престане. Само желим да живим, да и даље поносно путујем ка свом циљу.

Добри људи, не дајте да ме несавесни убију! Пружите ми своје руке и ја ћу вам отпевати најлепшу песму.

Ти, баш ти, што шеташ мојом обалом кроз густо зеленило шуме! Погледај, послушај ме и пошаљи целом свету поруку да желим да живим. Не заборави, мој живот је и твој живот! Поклонићу ти своју бисерну кап ако ми помогнеш да се изборим против свих оних који су себични,окрутни и несавесни.

Хвала ти што си ми поклонио део свог времена да испричам своју тужну причу....

Радиша Тољић VIII

ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток

III награда

Школа – најдража кућа

Добро јутро, вољена школо! Лаку ноћ, вољена школо!

Добро јутро, поносна школо! Лаку ноћ, уморна школо!

Теби, што горда на асфалту стојиш, На штиклама полако викенд стиже

теби, што ђаке и генерације бројиш, док будућност нове генерације диже

теби посвећујем стихове и звуке.

Добар дан, вољена школо! У теби се уче прва слова, бројке и речи,

Добар дан, најлепша школо! у теби знање на све стране звечи.

Теби, што си ме пре пет лета узела за руке, Математика, српски, музика, историја,

теби, што у срцу мучиш моје муке, глобус, хербаријум,хемија,све нам прија.

теби певам, теби се смејем и теби дивим.

Увек си била велика тајна, У теби нас уче грађанском васпитању,

не зна дан шта ноћ кува, у теби нас уче безболном одрастању.

нити вече шта јутро рађа, У теби нас враћају православљу и Богу,

нити пролазник шта се у теби догађа. у теби нам проповедају љубав и слогу.

Школско звоно опомиње и плаши.

Младост поносно кроз тебе тече. А ја као ђак ове школе вредно радим,

Ко крв што свима живот значи, јер мостове среће желим да градим.

она стихове,бројке и формуле пише. Поред мостова жуте маслачке садим,

Тајне заљубљених чува и њише. СТИЧЕМ ЗНАЊЕ И ЗНАЊЕМ КОРОВ ВАДИМ.

Велики одмор нову љубав слути.

Младен Ивановић VI₁

ОШ „ Цар Константин“Ниш

III награда

Да сам ја

Све земље да огрејем, Мирисом посебним, прекрасним

Сво цвеће да насмејем Све баште да наградим

То бих желела да урадим То бих желела да урадим

Да сам сунце. Да сам висибаба.

Али ја сам само девојцица,

Нисам ни сунце ни висибаба,

Све људе волим,

срећна у будућност трчим

И мислим: „Ех да сам ја...“

Катарина Горчев I

Песничка радионица

Димитровград

II награда

Да сам ја...

Да сам ја...тамо неко, Још бих тада снаге смогла

Урадила бих, знајте, све! Вратит осмех деци свој,

Мене нико не би чеко, Свима ја бих тад помогла,

Само не знам шта бих пре! Да ослушну птица пој!

Да сам ја... неко тамо, Неко само да сам ја,

Па да деци љубав вратим, Ништа исто не би било!

Сваком бићу које знамо, Што је добро, добар зна,

Бол и тугу да ускратим! Зло би се заборавило!

Да сам ја... само једно, Све би лепо било,да сам...

Да народу вратим срећу, Мада још сам шестак смели

Да нама биће људско, чедно, Ал вам кажем,док још стасам,

Тад узврати љубав већу! да све буде, кад се жели!

Да сам ја... још и ово,

Изгубљено свима што је,

Вратила бих као ново,

Да усрећи сваког своје!

Кристина Митровић VI₁

OШ „Бранко Радичевић“

Вранеши, Врњачка Бања

Да сам ја..... (II награда)

Ни сама не знам да ли је у крви мојих вршњака да лете кроз неистражена пространства маште, али сам ја, уствари, једна велика сањалица. Често лебдим између два супротна света, јаве и сна, између неба и земље, где понекад и не познајем границе. Тада стварам слику о свом животу, само мени знаном свету.

Раније сам себе замишљала као добру вилу, принцезу која је била сва улепшана, налицкана и нафрћкана. Данас сам једанаестогодишња девојчица и моје мисли лутају ка неком сасвим новом циљу. Око мене се простире, не тако велика, чак веома мала земља. Та земља Србија.

Она је пуна птица, среће, љубави, бистрих порока. Један прави рај на земљи, или земља у рају. Све около одише чистотом, искреношћу и поштењем. Са свих страна људи се осмехују срећни што постоје, захваљујући свом вођи за тако диван живот. Тај вођа сам ја, Не, није важно што сам мала, ја волим природу, живот, људе. Волим и ово сунце што нас тако топло греје и што нас тако много златне светлости дарује. Волим пријатеље, волим када сам у њиховој близини, када речима утехе могу да им помогнем. Желим да будем пријатељ свима, свима који су рођени у знаку пријатељства, свима чија звезда припада и мом небу. Недам да моју земљу гази туђа нога, да је додирује непријатељска рука. Не желим да мојој земљи неко наноси таму, чемер и јад. Боли ме то, када помислим, да у мопм стварном свету владају глад, беда, подлост, лажи и непоштовања. Па ипак, ја не престајем да маштам и моје жеље ме никад не напуштају.

Још увек верујем да ће људи у мојој малој земљи једног дана схватити да живот није играчка, коју када једном поквариш или уништиш добијеш другу.

Нина Китић IV₂

ОШ „ Душан Радовић“ Бор

Посебне награде

Школа ми је најмилија кућа

Сама помисао на полазак у школу у мени је будила страх. Имао сам детињство пуно игре, смеха и топлих мајчиних пољубаца. Мислио сам да ће ми школски дани одузети све то.

Пошао сам у школу и на самом уласку наишао на споменик човека чије име носи школа. Док сам узбуђен држао маму за руку учинило ми се као да ми се он осмехује. То ме је мало охрабрило, али је узбуђење остало. Ушао сам у ту зграду која је изгледала моћно. Таква је и сада. Велика, бела, чиста, моћна. Дочекала ме је учитељица у чијем сам погледу препознао поглед моје маме. Страх је нестао, а учитељица је таква и сада. Нежна, пуна љубави и разумевања, баш као моја мама.

Сада сам велики и школу доживљавам као своју кућу. Знам све њене просторије, сваки кутак. У њој се сналазим као у својој кући. Док киша лије низ њене прозоре, а ветар дува као луд, она ме чува. кад загрми ту је смех мојих другара и ја заборавим на страх. Учим, певам, свирам, играм се, дружим се, растем и осећам се важним.

Сада, када сам упознао многе тајне школе, добио сам још једну маму и научио пуно тога, када поносно могу да кажем: „Школа ми је најмилија кућа“!

Немања Влашковић III₃

ОШ „Ђура Јакшић“ Крагујевац

Ђаци пешаци

Пео се ситним корацима вијугавим путем, по испуцаном и прилично лошем друму. пажљиво је избегавао рупе и блато, и само је залазеће сунце било ту да му прави друштво. Дечак поцепаних и прашњавих ципела, ћутке је бежао од ноћи. Ветар га је гурао, враћао назад, као да му је бранио да настави пут. Ломио је гране старог дрвећа и настављао да их котрља по падинама. Разбацивао је трошно, крто, помало шупље гране. Снажно је шибао разваљене тарабе. Годинама неодржаване и неподмазиване дрвене капије су шкрипале. Звучало је као да жена јеца и тражи помоћ. Услед снажног налета ветра, разбило се стакло једног напуштеног прозора. Ноћ се ближила, језива и страшна. Могла се чути још покоја залутала птичурина која је летела укруг, као да тражи плен. Лупала је крилима и кричала гласно. Изненада се појави матори кер, који својим лавежом отера. Уствари, то није био лавеж, више неко мукло АВ које се једва измакло из чељусти. Мого се приметити да је то већ болесна животиња, оронула, без неге и власника.

Све је то дечак, упорни ђак пешак, осмотрио и ослушнуо, настављајући да гази уморним корацима.

Само су ретка светла чкиљила, горе у брдима. До тамо би требало око сат времена хода, ако не и више, а успут немаш код кога да свратиш, са ким реч да размениш, добро вече да назовеш и од ветра да се склониш...

Крај је био напуштен и осиромашен. Куће су се истрошиле, имања су зарасла, села остарела....У њима се све посушило, истањило, накривило...

Постојали су сенка малог пешака, матори кер и ветар – ретки знаци живота, који још увек не напуштају село на Власинској висоравни.

Александра Биочанин VIII₂

ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток

Школа ми је најмилија кућа

Тата ме страшно данима мучи: У мојој школи стичеш знања

„Нема играња, у собу и учи“! на најлакши начин – кроз зезање

Мама исто тако данима гњави: смех, љубав, срећа, шта нам више треба

„Учи да постанеш човек прави.“ научимо много и срећни смо до неба

И бака помало на њих личи: Учитељ ме хвали и кад не знам нешто

„Учи, синко, да се бака дичи“! кад могу ја се и извучем вешто.

А деди је стало да се ђачки владам Школско звоно увек ми више ни мање

и градиво од свих најбоље да савладам. четрдесет и пет ћути (то је поштовање)!

И како човек да не пошизи Зато ми је школа најмилија кућа!

кад је цела фамилија у васпитној кризи. О томе нек размисли моја фамилија

Дође ми тако, кад постане вруће Свако ме од њих, знам,много воли

да једноставно збришем од куће. али промените мало ставове о школи.

Појма немају како се учи

и да се кроз игу најлакше научи.

Деца не воле школе где се мучиш

у којима само бубаш и учиш.

П.С.

И Добрици је у свитање румених сванућа

Школа била најмилија кућа,

а, Ршуму је она лечила самоћу

и жалио је, к ^, о ја, што не ради ноћу.

Александар Пејчић IV₁

ОШ „Вук Караџић“ Малошиште

Написаћу песму

Написаћу писмо великом писцу

написаћу и песму

о великом репатом лисцу,

бићу умиљата ко мале маце

у тамницу после нека ме баце,

написаћу храбру песму

ко хајдук жедан кад опседа чесму.

У себи осећам песника зов

мад не знам који је то правац и ков

вероватно ћу измислити неки нов.

У мени гори велика жеља

ко нит када испреда преља сред посела

само ми је лепше украшена кудеља.

Пловићу на облаку паперјастом ако треба

све до плавог неба.

Набавићу барку и праву лађу

савладаћу буру, јер желим у Љуберађу.

Зову ме поетска раскршћа,

храбро и напред, макар по бури,

у лађи желим да се потски опробам у Љуберађи.

Анастасија Коцић V₂

ОШ „Стефан Немања“ Ниш

Међународни фестивал дечјег стваралаштва"Деца у Лужници"

Ђаци пешаци

И по киши и по мразу,

Кроз узану криву стазу.

Дал са дрштвом или сам,

По њом ходам сваки дан.

А у торби поред књига

И дечијих разбибрига,

Носим своју ужину,

За мене и дружину.

Стаза уска корак лак,

Ја сам мали ђак пешак.

На леђима као значка,

виси мала торба ђачка.

Идем кући певајући,

Тек што није пао мрак,

Сваког дана певам песму,

Док пролазим стазу тесну,

Јер ја сам Вам „ђак пешак“.

Милица Петковић

Пирот

Моја школа

Моја школа

На осмом километру магистралног пута Бабушница - Лесковац, на обронцима Суве планине и планине Руја, у долини река, где се Мурговица улива у Лужницу, смештено је мало село Љуберађа.

Тик изнад ушћа, у лепо негованом зеленилу и уређеном дворишту, на чијој је клупи, поред озидане чесме, неко написао: Оаза мира, смештена је наша школа.

Моја школа „Светозар Марковић“, је једна од најстаријих школа на подручју бабушничке општине и поносно стоји више од једног века и љубоморно чува своју прошлост.

Према писаним иѕворима основана је давне 1858. године, мада се школство и школа у овом делу лужничке котлине помињу и раније. Некада је моја школа имала више стотина ђака, али због миграције становништва и одласка младих у град, број ђака се нагло смањио, тако да смо доспели на рубу опстанка.

Данас у мојој школи има свега 37 ученика, од првог до осмог разреда, распоређених у 5 одељења у централној школи у Љуберађи, као и у три издвојена одељења у Радињинцу, Бердују и Горчинцу. Наша школа опремљена је многим савременим наставним средствима, учесник је и скоро свих пројеката уоквиру министарства просвете, негује и прекограничну сарадњу, са школама у суседним државама, у њој је започета велика хуманитарна акција „Школама на ивици опстанка“, а позната је широм наше земље, па и у Европи, по организацији Међународног фестивала дечјег стваралаштва „Деца у Лужници“.

Директор наше школе је данас господин Бранислав Илић, професор физичког васпитања, човек који је напокон успоставио добре међуљудске односе како међу радницима колектива, тако и међу нама најмлађима, ученицима школе.

Наши ученици постижу све боље резултате, како у усвајању знања од својих учитеља и наставника, тако и на такмичењима у разним дисциплинама. Недавно је наша школска екипа заузела висок пласман на такмичењу стонотенисера, на Школској олимпијади.

У склопу наше школе егзистира и Ђачки интернат у коме станују наши вршњаци из најудаљенијих села.

Школа је наш други дом и зато сви ми волимо и чувамо нашу школу.

Ђачки парламент

Школама на ивици опстанка

У нашој школје је 18. фебруара 1998. године започета хуманитарна акција

„ Школама на ивици опстанка “, на иницијативу нашег учитеља Драгана Ћирића, нишког писца за децу Русмира Д. Арсића и Народних новина из Ниша.

Циљ акције да се скрене пажња јавности на отежан рад у одељењима са мањим бројем ученика, да се побољша фонд књига у таквим школама, да се ученици упознају са писцима текстова из читанки и лектира, да се укаже на неумитно одумирање села, да се заустави миграција становништва.

Касније су се акцији прикључили глумци Луткарског позоришта из Ниша, представници министарства просвете, многи људи добре воље,као и многа предузећа,фабрике и установе.

До сад је таква акција изведена у преко 50 школа на југу и југоистоку Србије.

Међународни Фестивал дечјег стваралаштва

„Деца у Лужници“

Приликом обележавања годишњице акције Школама на ивици опстанка, донета је одлука да се органиѕује и Фестивал дечјег стваралаштва из ликовне културе и литерарних радова.

Први фестивал је одржан у нашем издвојеном одељењу Бердуј 1999. године, други у издвојеном одељењу Горчинце, а сви остали у централној школи у Љуберађи. На фестивалима је до данас пристигло око 30.000 радова ученика основних школе из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Мађарске, Бугарске, Румуније, Грчке и Немачке. На централној манифестацији се деле по три главне награде како за старији, тако и за млађи узраст ученика, као и по неколико посебних-утешних награда.

Фестивал је до сада организован у сарадњи са општином Бабушница, Учитељским друштвом Ниш, Теледомом Љуберађа, листом за децу Невен, као и министарствима просвете и културе Владе Србије.

На трећем Фестивалу узели су учешће и припадници 63. Падобранске бригаде, војске Србије.

Иначе Фестивал помажу и многе друге установе, фабрике, предузећа, као и људи добре воље. Неизоставно треба поменути и учешће хуманитарне организације

„ Спасимо децу“.

На десети фестивал пристигло је око 3000 радова из разних земаља.

„Фрка је велика и нема друге, боримо се скупа против беле куге.“

Русомир Д. Арсић

Општина Бабушница

Лужница је име целог краја који покрива општина Бабушница, а сама општина има 15.734 становника, 6.053 домаћинстава, 53 насеља, 529 км² површине.

Кроз подручје општине пролази магистрални пут Пирот - Лесковац, а у близини се налази Звоначка бања, позната по лековитој топлој води од 28⁰C на изворишту и по томе што се налази на великој надморској висини.

Територија општине Бабушница поседује пољопривредно земљиште на око 30.000 ha, од кога су 50% оранице, 46 % ливаде и 4 % вишегодишњи засади, шумско земљиште је на 20.000 ha, као и око 3.000 крашких врела.

Општина Бабушница је позната по Звоначкој Бањи, по производњи лужничке вурде и сира, узгајању квалитетне стоке посебног квалитета, ракије и чисте пијаће воде, којом се снабдева и град Ниш.

Има идеалне услове за развој сеоског туризма, с обзиром да се на подручју општине налази велики број утврђења, попут Шанца где се Лужничани традиционално окупљају сваког другог маја, али и велики број цркава и манастира.

Где се жито мање рађа, то се зове Љуберађа

Наш гост песник

Русомир Д. Арсић

Пелена је застава првога реда

На овом свету,

није да није,

милион и више

застава се вије.

Црвена,жута,

зелена,плава....

свака понешто

важно означава.

Има једна

застава, свете,

она завиори

кад се роди дете.

Закити кућу,

на жици забели,

укућане дома,

све развесели.

Та огромна ,

застава МАЛЕНА,

детиња је бела

ТОПЛА ПЕЛЕНА!

Распевана мама,

тата, баба, деда.....

ПЕЛЕНА ЈЕ

ЗАСТАВА

ПРВОГА РЕДА.

Pisali su o akciji I festivalu

Petak, 21. 2. 2003. Glas javnosti

Akcija "Školama na ivici opstanka" obradovala 150 đaka u 25 škola na jugu Srbije

Po znanje i na konju

U selu Ljuberađa još postoje đaci pešaci, željni znanja i nauke

Teško je objasniti šta krije iskričav pogled deteta u trenutku kada dobija poklon. U tom pogledu prepoznaje se iščekivanje, neka nervozna radost, ali u isto vreme i tiho pribojavanje da li će na pravi način zahvaliti na darovima. Ovako se, otprilike, može opisati atmosfera među klincima OŠ "Svetozar Marković" u Ljuberađi kod Babušnice, koji su prekjuče, od nekoliko udruženja iz Niša, dobili poklone u okviru akcije "Školama na ivici opstanka".

Darove je obezbedila nevladina organizacija "Save the children", a obilaskom škole u Ljuborađi obeležena je i petogodišnjica postojanja poseta dobronamernih Nišlija, onim školama sa svega nekoliko đaka . Inicijatori su Rusomir Arsić, pesnik, Jovan Vasić, novinar, Miodrag Stanković Uča, odbornik u Skupštini grada Niša i Jovan Živković, profesor srpskog jezika.

Oni za naš list ističu frapantan podatak da su za pet godina obišli 25 škola na jugu Srbije u kojima su skromno pomogli "jedva" 150 učenika. "Zbog toga bi neko trebalo da stavi prst na čelo", slažu se oni.

Klinci iz Ljuberađe i okolnih sela prekjuče su se radovali i predstavi glumaca niškog Lutkarskog pozorišta na čelu sa Draganom Tričkovićem. Dečije pesme iz zbirke" Radovanje i igranje" su recitovali autori Radoslav Vučković, Violeta Jokić i Zoran Vučić. Tu su bili i predstavnici Učiteljskog društva iz Niša, Staniša Kostadinović, Jasmina Popović-Golubović i Slavoljub Mitić koji su đacima uručili knjige i slikovnice.

Na ulasku u selo dok provejava sneg zatičemo klince kako se grudvaju i zainteresovano gledaju u goste. Pomilovani po glavi, stidljivo nam rukom pokazuju gde je put prema školi. Oko sela snegom prekrivena brda. Pojedini se pitaju na šta sve nailaze đaci-pešaci koji tuda svakodnevno prolaze?

O tome nam priča učiteljica Jasmina Tasić koja u isturenom odeljenju u selu Radinjince obrazuje šest đaka od prvog do četvrtog razreda. Dok objašnjava, "njena šestorka" je neprestano povlači za rukav pokušavajući da joj saopšti "nešto tajnovito". Najuporniji je bio mali Stevan Milošević "kome se u pogledu videlo da brani svoju učiteljicu od ljubopitljivih novinara".

- Naša školica u Radinjincima je kao neka porodica. Svakodnevno se viđamo i pored učenja pričamo o svemu. Oni samo na nekoliko televizijskih programa spoznaju svet što nikako nije dovoljno. Učim ih svemu da kada odu na dalje škole ne budu "slepi kod očiju". U ovim zimskim danima se posebno bojim da pri dolasku u školu ne naiđu na vukove što se dešavalo - kaže nam ova simpatična učiteljica za koju smo po mladolikom izgledu, u početku, mislili da je učenik osmog razreda.

Na pitanje šta joj najviše nedostaje, odgovara kratko. -"Đaci". Dodaje da su joj potrebna učila za konbinovanu nastavu jer su svi učenici, bez obzira na razred, u istim klupama i u tim prilikama je "malo teže" uskladiti nastavne programe za svakog ponaosob. U razgovor se uključuje i direktor OŠ"Svetozar Marković", Dragan Ćirić.

- Sve skupa sa ovom zgradom i školskim ispostavama imamo 85 osnovaca. Nekada je ova ustanova brojala oko 500 đaka. Natalitet je značajno opao, ali se borimo da održimo "srpsko prezime" na ovim prostorima. Inače, ima dosta učenika od prvog do osmog razreda koji dnevno i do pet kilometara pređu da bi stekli znanje. Velikim naporima smo uspeli da nabavimo učila. Dugujemo veliku zahvalnost ovim Nišlijama koje nam svesrdno pomažu da prebrodimo probleme - kaže nam Ćirić za koga kasnije saznajemo da je nekada bio učitelj-pešak. Pesnik Rusomir Arsić nam priča na koji je način pokrenuta akcija "Školama na ivici opstanka" u kojoj Ćirić ima zapaženu ulogu.

- Još 1998. godine, grupa entuzijasta iz Niša je čula da jedan učitelj iz sela Donje Krnjine prelazi po dvadeset i kusur kilometara dnevno da bi držao časove jednom đaku. Raspitali smo se o tome i saznali da Ćirić podučava Valentinu Lilić iz sela Berduj. Njeno intelektualni razvitak je tada bio na najnižem nivou. Nikada nije videla televizor ili slične stvari. Upalili smo džipove i krenuli u Berduj. Maloj Valentini smo tada pružili malo radosti, a to je bio i početak ove akcije - objašnjava nam Arsić. Dodaje da se ne malo puta u ovim akcijama susretao sa đacima koji su na konjima stizali do škola.

Tako je ekipa iz Niša, bar malo, uveselila zimske dane mališana iz Ljuborađe i okoline.

M. Smiljković

Sreda, 3. 12. 2003. Glas javnosti

U selima po Srbiji rade osnovne škole i sa samo dva učenika

Puna škola vrata

niotkuda đaka

U tridesetak sela koje su obišli učesnici akcije "Školama na ivici ostavka" nastavu pohađa ukupno oko -150 đaka!

Početkom 1998. godine u niškom dnevniku "Narodne novine" novinar Srbobran Rakić objavio je dirljivu reportažu o Valentini Lilić, đaku pešaku iz sela Berduj u opštini Babušnica. Uz svakodnevnih nekoliko kilometara pešice, ili na konju, mala Valentina je uredno pohađala školu i bila dobar đak. Priča je ganula niškog dečijeg pesnika Rusomira Arsića i on je rešio da polovinom februara iste godine poseti školu u Berduju, a uredno se najavio seoskom učitelju Draganu Ćiriću.

Ali, pesnik Arsić u Berduj nije krenuo sam, jer su mu se pridružili pesnik Dobrivoje Jeftić, nastavnik srpskog jezika iz OŠ "Bubanjski heroji" Jovan Živković, učitelj Miodrag Stanković Uča i novinar "Narodnih" Jovica Vasić. Berdujski susret sa samo četvoro osnovaca pretvorio se u "mali praznik" za čitavo selo. Gosti nisu obradovali samo đake, nego i meštane željne gostiju i razgovora sa ljudima.

Pištaljkom plaši vuka

Mala Valentina Lilić iz Berduja kod Babušnice objasnila je novinarima da uvek sa sobom nosi pištaljku da njome uplaši vuka, ako ga sretne na putu. A u Maloj Kosanici kod Kuršumlije Goran Miletić je pošao u školu godinu dana kasnije da bi "sačekao" brata Milana sa kojim će svakodnevno pešačiti iz 8 kilometara udaljenog sela Previtica.

U Ugljaru kod Zubinog Potoka učiteljica Gordana Filipović prosto je plakala od sreće "što ih je makar neko posetio". Na putu do Soptnice kod Gadžinog Hana, sneg je zavejao vozilo pa je put nastavljen pešice, tri kilometra kroz kijamet. A stoji činjenica da nikada niti jedan ministar prosvete nije zakoračio u neko od tridesetak sela iz ove priče.

Ekipa koja je posetila Berduj tog 19. februara 1998. godine bila je puna utisaka, pa je u povratku svratila i u OŠ"Svetozar Marković" u Ljuberađi i već na putu se rodila akcija pod nazivom "Školama na ivici opstanka". Arsiću, Stankoviću, Živkoviću i Vasiću, stalnim članovima ekipe, pridruživali su se mnogobrojni niški umetnici i drugi stvaraoci... Među prvima glumci niškog pozorišta lutaka Biljana Stojiljković i Dragan Tričković i pesnikinja Violeta Jović.

Niške "Narodne" postale su medijski pokrovitelj, a i novinarska ekipa koja je pratila akciju bivala je sve brojnija.

- Odlazilo se u pohode zabačenim školama u selima koja odumiru, puna srca, ali i sve punijih ruku, jer su nam se pridruživali i brojni sponzori, kaže za "Glas" pesnik Rusomir Arsić, inspirator akcije.

On dodaje da se od posete školi u Mačjoj steni u opštini Kuršumlija početkom februara 2001. godine ovoj akciji pridružila i britanska humanitarna organizacija "Save the children" koja je postala i glavni donator. Učesnici akcije su u početku sami finansirali svoja putovanja, ali sa rastom popularnosti i medijskim odjecima ove akcije, sve više niških firmi, ustanova i pojedinaca bilo je spremno da nam ustupe vozilo. A onda od početka ove godine i posete Vlaškom polju kod Knjaževca prevoz nam obezbeđuje Skupština grada Niša, kaže Arsić, dodajući da se jedino Ministarstvo prosvete "nije baš pretrglo" svojom podrškom ovoj akciji.

Iz akcije "Školama na ivici opstanka" rodila se i manifestacija posvećena dečijem literarnom i likovnom stvaralaštvu čiji je domaćin i organizator OŠ"Svetozar Marković" u LJuberađi. Ove godine se organizuje po četvrti put, a već je poprimila i međunarodni karakter.

Petogodišnjici akcije posvećena je i monografija pod nazivom "Tužna čitanka", koja je ovih dana zvanično promovisana u Nišu, a čiji je autor novinar Vesna Petrović.

- Ova "tužna čitanka" je i tužno upozorenje da nam "škole na ivici opstanka" pokazuju da smo i nacija na ivici opstanka" i da kroz nekoliko decenija možemo postati manjina u svojoj državi. A to zatiranje srpskog roda možda je najupečatljivije u jugoistočnoj Srbiji koju su najčešće u proteklih pet godina i pohodili plemeniti učesnici ove akcije, kaže Vesna Petrović u predgovoru monografije.

Ona dodaje da težinu danka našeg nemara prema selu pokazuje podatak da je u tridesetak škola koje su obišli učesnici ove akcije ukupno oko 150 đaka. A to je pet puta manje nego što ih je nekada bilo samo u Kruševici kraj Prokuplja (750), a u kojoj je inače ekipa ove akcije zatekla samo dva đaka, kaže autor "Tužne čitanke" u svom predgovoru.

Inače, nastavnik srpskog jezika Jovan Živković, posle posete školi u Kruševici, objavio je u novinama tekst pod naslovom "Puna škola vrata, niotkuda đaka"! A isti naslov mogao bi da važi i za sve ostale škole koje su pohodili učesnici ove akcije. Za školu kod Izvora u opštini Svrljig, koja je sa nekadašnjih oko 1000 đaka, spala na devet osnovaca. Ili za škole u Sopotnici kod Gadžinog Hana, Srećkovcu kod Pirota, Niševcu kod Svrljiga, Višeselu kod Blaca, Strelcu kod Babušnice, Marinovcu kod Zaječara...

Milorad Doderović